Moja prva pesma...

Prekjuče sam srela jednog tatinog prijatelja. Pitao me je da li pišem. Bilo šta, pesme, priče... Ne. Zato što ne umem. Probala sam par puta i nije mi baš išlo tj. nije mi se svidelo.
I dok sam leškarila sinoć, razmišljala sam koliko mi je ovaj septembar u isto vreme i super i bez veze. Lepo mi je bez nekog velikog razloga, dešavaju mi se stvari koje me raduju. A sa druge strane, bez veze mi je što sam se rastala od dve osobe koje su mi postale drage. Obojicu sam relativno skoro upoznala. I tako, razmišljala sam sinoć o svemu ovome i odjednom, počele su da mi se ređaju reči u glavi, nešto nalik pesmi. I shvatim da je to moja prva pesma! Prva prvcijata, a da mi se sviđa i da mogu da je pokažem još nekome a da me nije sramota. Možda i nije pesma. Šta god da je, sviđa mi se da ga pišem u stihovima i da ga nazivam pesmom. Govori i o ljubavi i o prijateljstvu. Zavisi kako je ko shvati. Pesma je nastala dok sam slušala Dredg - Bug Eyes.

Odlazi,
ide,
vozilo prolazi pored mene,
otišao je,
okrećem se,
čemu?
Novom početku koji opet vodi rastanku,
kraju, sećanju koje bledi...?
Iznova i iznova.
Tako je sa onima koji nam znače.
Dopadnu ti se,
zavoliš ih,
vežeš se,
i tada odu.
Tek tako, skoro neprimetno.
Onda shvatiš da si propustila
divne trenutke,
da si htela da kažeš 'još samo ovo',
da nisi gledala,
da nisi želela da razumeš...
Ispaštaj sada
mala moja...
Koliko još treba da bi shvatila?
I prepustila se...

Jelena