Blog je samo moj prostor na netu. Niko ne može da ga kontroliše ili menja osim mene (izuzeću hakere). Ovime sam parafrazirala Ivanu. Ona je napisala nešto slično, ne znam tačno u kom postu.
Pored toga što sam hejter, saznala sam i da sam egoista, ufurana, narcis (sve mu to dođe isto)... I zamislim se na tu temu... Kažem ja sebi: "Dobro Jelena, stvarno voliš da pričaš o sebi, prosto uživaš u tome. Nije bitno da li pričaš o vrlinama ili manama, jednostavno to ti čini plaisir. A voliš i da hodaš samopouzdanim korakom kroz grad, onako kao da je ceo svet tvoj. Sa obaveznim slušalicama u ušima. Tada se desi da se zagledaš negde u daljinu, zamisliš i zagubiš u mislima i muzici, pa ne primetiš ljude koji prolaze pored tebe. Posle svi redom počnu da ti prebacuju kako im se ne javljaš na ulici. Dižeš nos mala..."
Nego šta nego ga dižem! Pričam i pričaću o sebi baš zato što sam dosta dugo samo slušala druge kako razvlače žvaku o cenjenoj im ličnosti, a zauzvrat dobila jedno (a i više) "hajde sada ćao Jelena, lepo mi je bilo dok sam pričao i nisam te pustio ni da bekneš, zovem te kada mi treba žrtva za slušanje i neki savet". Majku mu, a ja sam tu samo da saslušam tvoju govoranciju? Pa ko će mene da sasluša? Onako, odistinski i da se zamisli nad tim što mu pričam.
E, onda sam rešila da svima redom pričam o sebi. Ne baaaaš direktno o sebi, već o mojim stavovima, o muzici, o omiljenim knjigama, o omiljenoj boji i ostalim MOJIM sitnicama. Pa ko voli nek' izvoli a kome smeta neka se skloni. U startu ću da znam sa kim sam na čemu.
Uvod sam započela rečenicom o blogu. Zašto? Zato što tu (tj. ovde) mogu da pišem o sebi koliko mi se hoće i uvek će biti mesta da iskažem još samo ovo. I ono što volim, i ono što "hejtujem", i ono što me čini tužnom... Ma sve što god mi padne na pamet, u bilo kom trenutku. A što je najbitnije, mogu da izbrišem komentare koji mi smetaju. Ovde niko ne može da se pravi da me sluša i da klima glavom, onako, iz poštovanja. Ja to ne vidim. Vidim samo komentare koji su ostavljeni. A znam da ima i onih koji samo pročitaju i posle uzimaju moje misli u usta prisvajajući ih. Al' ako, i ja i oni znamo šta je čije.
Sreća u zagrljaju poverenja
Пре 16 сата(и)
Samo ti piši.
ОдговориИзбришиKo treba da čita, čitaće..
Naravno. Nego svrate ponekad i oni koji ne trebaju, pa mi posle sole pamet kako mi ovo ne valja, a ni ono nije nešto... Što ne volim kada mi se u pos'o meša neko ko nema pojma o tome.
ОдговориИзбришиJa sam haker. ja ću uzeti tvoj prostor. BUAHAAAAAA!!!!!
ОдговориИзбришиBlog gave me a lot of lulz.
fingers crossed
Ajde, pravim se da ne znam ko si. :) Pošto se već ne potpisuješ...
ОдговориИзбришиZnači...ima takvih ljudi, imam takvih prijateljica, sve ih manje slušam, a ne pričam im ništa. Posle kažu iznenadjeno, jeee, šta kažeš, odakle sada pa to?!!! Pa eto lepo, odatle, dok si mi ti pričala kako te je boleo levi ćošak desne glave, ja sam takodje živela, ali to je i onako sitnica spram tvojih doživljaja glavobolje...ili se varam?!!! Svidja mi se kako razmišljaš, ja nisam doduše samouverena i ne šetam baš uvek podignute glave, ali umem gledati kroz ljude, onako zamišljena. Slušalice...davno sam tako kulirala, ali biće vremena i za to...jedan dan...
ОдговориИзбришиImam i ja par takvih osoba, a što je najgore, posle se uvrede zato što ne znam neku stvar o kojoj "čak ceo grad bruji". Apsolutno me je baš briga kada im nije stalo da saznam od njih. :)
ОдговориИзбришиSamouverenost... Pa s obzirom na to koliko sam pre par godina bila iskompleksirana, toliko sam sada otišla u drugu krajnost, al' gledam da pronađem sredinu.
U svakom slučaju ovo je drugo mnogo bolje, da sad ne ubacim onu frazu...ako ti sam sebe ne voliš, kako drugi da te vole. Valjda čovek kako "raste" nauči da živi sam sa sobom, pa tako ili poludi ili zavoli sebe :) sa svim manama i vrlinama.
ОдговориИзбриши"..čovek kako "raste" nauči da živi sam sa sobom"... Sviđa mi se ovo. :)
ОдговориИзбриши