Društvo#1...

Malo pre sam bila u šetnji sa drugom. Šetali smo, pričali i jeli kokice. Uživancija. On je mnogo dobar drug. Znam ga od prvog razreda. Nikada se nije naljutio na mene. Čak ni kada mu ja svašta kažem. Mislim da se nikada ni na koga nije naljutio. Ponekad je sav pogubljen pa mu treba dosta vremena dok se pronađe i sastavi, a ja često nemam razumevanja za to njegovo stanje pa se posle kajem što sam se tako ponašala. Nije od onih koji mogu da me u potpunosti razumeju, ali ume da se zeza i da me oraspoloži. Alav je na pare. Još samo sebe nije prodao. Već je odavno počeo da mi potura pod nos ideje za otvaranje velikog biznisa (lanca butika, kafica, automobilčića za decu koja bi se vozikala po parku, kupovine stana na moru i izdavanje istog...). Sada treba da mu stigne pojačalo za muziku i stalno me pravi ljuobmornom pošto ja mnooogo volim muzička pojačala. Al' ne može, pošto ću, kada bude pravio žurke, ja puštati muziku na tom pojačalu. Šalim se, al' neće da se ljuti. Znam ga.
Sećam se kada smo bili u nižim razredima (da ne kažem "kada smo bili mali" pošto mi brat na tu izjavu uvek odgovori "pa ti si i sada mala") bili su popularni privesci u obliku mede koji su ispunjeni tečnošću za pravljenje balončića. Kada se mini-flašica otvori na kraju otvarača nalazi se krug u koji se duva pa izlaze balončići. Sigurno znate te igračke. E, pa pošto mnogo volim crvenu boju, otišla sam do kineza (tamo su se prodavali) i kupila poslednji privezak ispunjen crvenom tečnošću. U toku dana, ispraznila sam je do pola. Prođoše časovi i on i ja se vraćamo kući. Ja sva srećna, mlataram onim priveskom i, naravno, kao što u takvim slučajevima biva, on mi ispadne. Razbila se plastika, prosula se tečnost, a ja u rukama ostala sa crvenim kanapčetom za koji je bio prikačen plastični otvarač. On se smejao! Umirao od smeha, da ne kažem, valjao se od smeha. Ja - zabezeknuta. Ne mogu da verujem. Pa treba da saoseća sa mnom i da me teši a ne da me zeza. E, tu se ja naljutim. I to baš, baš. Nadurim se i nastavim brzim korakom ka kući (a do kuće još jedno 800m). On ide za mnom i smeje se. Ne mogu da verujem, pa on se i dalje smeje. Prelazim preko kanala i idem sa druge strane staze. Neću pored njega. Nakon desetak metara shvatim da je bolje da se vratim pošto pored kanala prolaze automobili. On reši da iskoristi trenutak (valjda je ukapirao da je preterao, mada čisto sumnjam pošto ni sada ne ume da odredi granicu preterivanja) i uhvati me za torbu. Sva besna što me ne pušta, skinem torbu i nastavim dalje još bržim korakom. Stigosmo do moje zgrade (do njegove kuće ima još 100m) i ja ni ne razmišljam da uzmem torbu od njega već se penjem u stan. Došli mi roditelji s posla i ja im ispričala "šta mi je on uradio". Oni naravno na njegovoj strani. "Sram te bilo. Odmah da si otišla kod njega da mu se izivniš i uzmeš torbu." Odlazim kod njega, zvonim, on mi otvara i smeje se sa sve torbom u rukama. Izvinim mu se i ispričam šta mi se desilo. Smejemo se. "Znači tvoji su na mojoj strani." I tako i dan danas kada spomenemo ovaj događaj on ga završi rečenicom "ali Jelena, ipak su tvoji na mojoj strani". Radila sam mu posle i gore stvari, kada me ispali za nešto i tako... I uvek se odljutim, a on mi nikada ništa ne uzme za zlo. I tako... Htela sam da spomenem makar jednog od mojih drugara. Evo, njime otvaram deo mog bloga u kome ću pisati o društvu.