Here we go again...

Dredg - Same Ol' Road

Malo pre sam se vratila iz Beograda. Taj grad je dobar samo na nekoliko dana. Ne bih mogla u njemu da živim. Em brdovit, em neuređen, em gužve kol'ko 'oćeš. Al' zato svako gleda svoja posla.
Nikako da u ovoj provinciji naiđem na ljude koji hoće da odudaraju, po dobrom, naravno. Ne smeš ni da predložiš nešto zanimljivo a da te ne sačekaju rečenicom : "Nemoj bre. Šta će da misle o nama/tebi/meni?" Pa briga me je šta misle! Glupo je da se ofarbaš u boju koja nije plava, crna ili crvena. Šta će ljudi da kažu ako u parku čitaš knjigu (mislim, stvaaaarno)? Čula sam i za slučaj osobe koju su belo gledali zato što trči pored reke. Daleko bilo da prošetaš negde sam. Odma' ti nalepe etiketu ludaka sa kojim niko neće da se druži pa zato mora sam. E, a najgori si ako priđeš osobi koju ne poznaješ i hoćeš da se upoznaš sa njom.
I reših ja da ne poštujem sva ova nepisana pravila, da odudarnem malo pošto volim promene. Nije da sam to odjednom rešila nego, kada saberem i oduzmem sva moja pređašnja iskustva, uvek sam nailazila na neodobravanje (da još jednom napomenem - ne zato što je ideja glupa, povezana s nasiljem, nemoralom...). Zbog toga mi je sada udario u glavu onaj moj inat i tvrdoglavost, pa sam se rešila da me malo bude briga za tuđe mišljenje i da živim život onako kako mi se hoćne, lično meni, nezavisno od tuđeg mišljenja, ali sa makar malom povezanošću sa masom radi snalaženja.
I tako... Napisah ovo pod utiskom velikog grada. Osećam da nisam dobro obradila temu, da je ostala nedorečena. A setiću se posle par dana svih sitnica koje sam planirala da napišem, kada post bude zaboravljen. :D

O pesmi: ON je rešio da ne dozvoli da ga više kontrolišu, ON je rešio da skrene, ON je otišao u metropolu sa nadom o boljem, ON se izgubio u betonu...