Sumorna jesen...

Upravo slušam Creed - Lullaby i gledam kroz prozor... Pada kiša, ona sumorna jesenja, spustila se magla, a reči i melodija ove pesme me ubijaju. Danas sam sama kod kuće i lepo mi je. Volim samoću, ali ne i usamljenost. A sada se osećam usamljeno. Nemam bre nikoga kome mogu sve da kažem, onako, bez ustručavanja i da se posle ne osećam glupavo. Imam par ljudi kojima mogu da kažem neke stvari, ali čak i kada skupim hrabrost(?) da im kažem to što me muči, posle se osećam bez veze. Ne volim da pokazujem svoju osećajnu stranu (često i ranjivu), retko kada sam se usuđivala i uvek taj neko nije umeo to da ceni ili da razume. Sada se više ni ne trudim. I još razmišljam... Nikada nisam bila stvarno, ali stvarno zaljubljena. Onako ludački, da izgubim glavu. Sve nešto sitno što je prerastalo u rutinu. Možda i nisam trebala sve ovo javno da napišem, čitaju neki ljudi, ali baš mi fali neko ko bi mi držao pažnju i zainteresovao me za sebe. Drug, drugarica, dečko, ko god...